Želja

Posted: August 15, 2017 in KRATKE PRIČE

ŠIRI DALJE!

ONA

Ubrzano je stavljala  treći sloj pudera da bi uklonila iz vidokruga crvenu izraslinu s leve strane obraza. Ogledalo ponekad može biti najveći neprijatelj. Jedan pogled i iluzija nestaje. Osujećen je plan normalnog življenja. Bez dodatka kompleksa koji se menjaju iz dana u dan, u odnosu na ovu đavolju napravu.

Koračala je uzdržano bez brusa, želeći da nagovesti nezainteresovanost. U lokalu kod Sime, uvek je sedela bliže prozoru. Alibi joj je bio savršen. Izabrala je mesto da bi mogla s vremena na vreme da baci pogled u nedogled, dok se ostatak kafane budio uz novopečeni espreso, ristreto, makijato… Požuda ka luksuzu ubirala je plod na livadi siromaštva. Pojedinci su kupili velikim lopatama ostatke cveća koje bi kasnije prodavali da bi zaradili za jutarnje opuštanje.

Desno od vrata, uvek je sedeo ON. Zamrznutog pogleda, u novom odelu i blistavim cipelama, ispijao je put ka budućnosti. U poslednjih godinu dana, često ga je viđala na istom mestu. Tako sofisticiran, drugačiji, svakako stariji od nje, što je još više povećavalo želju. Gledala ga je kako ispija dugi espreso sa hladnim mlekom, uz obaveznu bocu švepsa.

Došao je dan. Nije želela više da čeka. Uspeh je zavisio od njene umešanosti. Dosta je bilo vezivati se za otuđenike koji su visili oko nje i tražili parčence sveta. Sada ili nikada…

Zagledala se u flašicu Švepsa, dok se zvuk koraka približavao.

Već nekoliko meseci je tražila marketinšku agenciju koja pravi reklame za šveps, jer je smatrala da bi on bio savršen za ulogu glavnog glumca. Tako iskazuje zadovoljstvo posle svakog popijenog gutljaja. Savršeno!

Sa druge strane, želela je da mu priđe nekako, a šta bi bilo bolje od poslovnog pristupa. Nažalost, nije sve tako lako kao što izgleda. Sigurno će pomisliti: „Vidi ovu klinku, previše je mlada za mene!“ Sada ili nikada…

Povukla je stolicu, sela i usplahirenim tonom izgovorila bez dikcije: „Izvini što sam prišla ovako naglo. Napokon sam skupila hrabrost da priđem čoveku koji mi se sviđa.“

Sekunde su trajale večno. Disanje, puls, bespotrebni metronom koji je brojao taktove tišine.

Bez obzira na konvencije prišla mu je.

Posle nekoliko osmeha i upućenih rečenica, atmosfera je postala opuštenija.

Upoznala je čoveka svog života.

ON

Dve godine nakon pravosudnog ispita sanjao je ponovo ispitivanje koje nje uspelo. Zamišljeno je trpeo uvrede od komisije, nakon čega su mu naglasili da je pogrešio poziv i da Srbija već ima previše loših advokata koji mnogo zarađuju. U oštećenom pravosudnom sistemu, dobro je da i postoji vladavina prava. Za sad…

Rituali su smišljeni da bi opustili, smirili, no bio je još jedan razlog njegovog dolaska na zacrtano mesto. ONA!

Boleo ga je želudac od prevelike količine sode, šećera i kofeina svakog jutra na prazan stomak, no to nije smetalo njegovoj želji da se pojavi i obavije sve nesrećne uzroke i posledice.

Na pravom mestu, u centru zbivanja sedeo je i gledao kako se uvija pored prozora. Na telefonu je čitao poruku koju je poslao par trenutaka ranije: „Tu je. Sedi pored, kao i svakog dana, nezainteresovano. Ne nosi brus…“

Dva puta je želeo da joj priče. U oba navrata neko ga je osujetio. Prvog puta došla je uplakana drugarica, a drugog uplakani dečko, kao šatro, muškarac. Posle drugog puta rekao je sebi da ne može više da se cima. Izgleda da nije suđeno, čim ga neko odozgo sabotira.

Podigao je pogled sa telefona i ugledao nju za stolom. Uštinuo se da proveri da li je sve ovo istina, a ne još jedan uvrnuti san. Snovi obično počinju ovako, odjednom…

Strahovao je da će pomisliti da je previše mator za nju. Izgledala je krhko, maleno, u prvoj pomisli kao zabranjeno voće. Posle je saznao da je potcenio, i da je prešla punoletstvo pre pet godina. Zanimljiv splet okolnosti.

Ćeretali su čitavog dana, bez želje da se odlepe od već dobro poznatog stola.

Sve je išlo u obostranu korist, ako se požuda može okarakterisati kao takav vid želje.

Pitala ga je zbog čega joj nije prišao. Nije imao kud nego da kaže istinu. Oči su se caklile.

Upoznao je ženu svog života.

Koja reč za kraj

Dalji razvoj događaja je nebitan. Kako se završilo, i nastavilo, ostavljam vama da zaključite. Nekako najviše volimo krajeve, a oni su potpuno nebitni. Ono što ostaje je inicijalna kapisla.

Koga još život nije progutao…

 

ŠIRI DALJE!

 

 

Advertisements

Čudna Iluzija

Posted: July 29, 2017 in KRATKE PRIČE

Protest, još jedan zanimljiv način kazivanja istorije. Događaj iz kog se može istorijski preuzeti datum, obesmišljavanje i naravno, koraci ka novoj budućnosti.

Sećala se kada je zajedno sa sinom, dok je još bio u kolicima, šetala misleći da se bori za njegovu budućnost. Eto, sad je i on na istom mestu. Međ gomilom, sa pištaljkama oko vrata i neodređenom budućnošću. Za koga sada da se bori? Da li da mu kaže da je nema potrebe šetati i vrpoljiti se, jer će na kraju i on svojoj deci pričati istu priču. Valjda je dovoljno pametan da shvati da ljudska priroda i nije baš tako promenljiva. Okolnosti jesu.

Telefoni, tehnologija, organska ishrana, kontrola nekontrolisanih, sve se to menjalo, a čovekova ćud – nikada!

Stigla je do Trga Nikole Pašića pre vremena. Nekoliko desetina mališana skupilo se ispred, držeći konzerve piva i pištaljke u rukama. Spremali su glasne žice za dranje.

Leđa su je bolela pa je osetila potrebu da sedne. Makar malo, dok ne dođe kritična masa. Nije bilo slobodnih klupa, no jedan čovek sedeo je sam.

„Izvinite, da li je slobodno?“ uhvatila ga je nespremnog. Uzbuđeno je klimnuo glavom dok je izgovarao reči potvrde. Bio je zamišljen, ali videlo se da je tu sa razlogom. Posle nekoliko minuta tišine, izgovorio je iznenada:

„Viđao sam vas ovde ranije. Šta će tako lepa žena na ovako surovom mestu?“

„Borim se za svoju decu, a koliko ja vidim, i vi se borite za svoju državu.“

„Neverovatno, izgleda da ne može ništa da vam promakne…“

„Gospodine, ja sam politikolog, umem da prozrem članove službe kad ih vidim.“

„Nisam ni sumnjao.“

Zastao je na nekoliko minuta, pa je nastavio: „Kako vam je prošla selidba?“

„Vidim da ste odradili domaći zadatak.“

„Gospođo, sve se zna i pre nego što vi, obični ljudi, saznate. Bezbednost države je pitanju.“

„Mislim da se ovi mališani ovde i nalaze zbog bezbednosti.“

„Ali vi ne znate ko su oni. Pogledajte, molim vas“, izvadio je telefon i krenuo da pokazuje slike: „To su ljudi koji nemaju veze sa organizovanjem. Mislite li stvarno da je svet toliko pun slučajnosti da će se hiljadu ljudi skupiti bez organizacije?“

„Gospodine, ne morate meni da govorite sve to, nisam glupa.“

„Nisam ni mislio, izvinite gospođo, ali…“

Klupi je prišao oronuli dekica pun entuzijazma. Njegova paradoksalna pojava nije bila komična koliko se očekivalo od nje. Valjda je previše ozbiljnosti bilo u vazduhu da bi humor uzeo maha.

„Moraću da vas napustim sada, ali vratiću se, nadam se da ćete ostati ovde.“

„Ne zavisi od mene, gospodine.“

Pet minuta kasnije  vratio se na klupu. Rulja se umnožaval ali i dalje nedovoljno. Poželela je da se vrati kući, jer ipak nije više bila toliko mlada za ovakvu vrstu egzibicije.

„Šta da vam kažem gospođo, sem da mi, lešinari, ne živimo od svog angažmana. Mi imamo druge ljude za to. Evo na primer, ovaj čovek što je stigao malopre. Niko  ga ne tera da govori bilo šta, a on nam je najbliži saradnik. Nema ništa od toga, nikakvu beneficiju, čak ga i osuđuju u pojedinim krugovima, a on se, eto, i dalje trudi da sve oko sebe stavi na test bezbednosti. I on je samo jedan, a ja tokom izveštavanja sretnem na desetine takvih ljudi. Dovoljno je samo da sedim na ovom mestu neko vreme i sve će mi biti rečeno i znaću sve o svemu. Ali vi niste takva osoba, a to sam od prvog trenutka primetio. Vi ste prozreli sve, ali ne učestvujete. Kako to da takva žena da nema karijeru u politici?“

„Nisam bila na pravom mestu u pravo vreme.“

„Bili ste previše ponosni. I šta sad?! Deca vam se bore na isti način kao vi. Mislite li da je borba izjednačena? Da je borba realna? Uvek će biti ljudi kao što sam ja, i uvek će biti ljudi kao što ste vi, čemu onda borba protiv sistema, kada na kraju od njega tražite pomoć? Borili ste se i dobili onoliko koliko ste zaslužili.“

„Izvinite, ali ne mogu više da sedim. Drago mi je što sam vas upoznala.“

„Svratite ponovo, ne sumnjam da ćemo se videti.“

Dok ustajala sa klupe, prolazio je mlad čovek u majici sa natpisom „Ne Davimo Beograd“ i sa svim onim parolama koje su bile aktuelne međ mladima. Pozdravio se prisno sa gospodinom, i već je u sledećem trenutku odlazio da organizuje protestare.

Čudna je to iluzija.

Ljubili ste bližnjeg svog, verovali u posmrtne ostatke nekadašnjih, da biste zajedno na kraju odustali od ideje mira, boreći se za rat. U tišini svojih predaka, uspeli smo da ponovimo dugo očekivanu mantru „ma pusti me politike, to su sve lopovi, bivši članovi partije, koji su sada u prvim redovima svake crkve“.

A bez politike nema selameta jer, stoko moja, neko mora da vas vodi, da vam kaže „’ajmo sada preko šiblja, pa u provaliju“. Hvalićete Njegovo ćutanje, i pripisivaćete preteranoj mudrosti. Živećete u zabludi da vas je predaleko odveo, a vi se niste ni pomerili. Očarao vas je svojim senzualnim usnama i patetičnom pojavom. Radikalskom prošlošću budio je uspavane, da bi mogao bolje i više da nas uspava. I uspeo je, jer šta je ostalo od nas sem pokvarenih juga, dva mobilna telefona Telekom Srbije i kanalom nekadašnjeg Studio Beograda? Smešno, zar ne? Sećaćemo ih se kao što se sećamo marketa. A radne akcije i poljoprivredni kombinati su postali istorija koja će se, kao kod Orvela, redirigovati bez upliva realnosti. A to da li se Maca skinula, svi znaju.

Današnja realnost me podseća na loše horor filmove, u kom su se klinci skupili za kampovanje, da se malo izbahate; i onda svakog puta kada se združe, umesto da uđe prava stvar na pravo mesto, dođe seksualno isfrustrirani retard koji redom ubija jednog po jednog, dok ne ostane poslednji klinac koji pobegne, koga možda rani i pomisli da ga je ubio, no seksualno isfrustrirani retard je nezaustavljiv. Ono što nas uče glupi horor filmovi, to je da će retarda uvek biti, i da ne smemo uvek biti bahati klinci koji teže samo da zadovolje svoje nagone. Pobedićemo ih uplivom novih, mladih ljudi, koji su sada u potpunosti spremni da preuzmu odgovornost. Pobedićemo ih radnicima, seljacima, novim ljudima, jer moramo početi od nečega.

Ne trebaju nam novi Čedomiri i Zorani, niti pokušavamo da podstaknemo postojanje istih. Nekadašnja vremena za nekadašnje ljude; danas su nam potrebni oni koji ne postoje, naizgled pasivni, al’ u suštini postojani; oni od kojih ste odavno digli ruke, rekavši „oni ležu rano, ustaju kasno, nema od njih ništa“. Da gospodo, o mladima govorim! I dolaze, samo ne prestajte da se nadate!

U suštini, nemoguće je pobeći od rata, niti se treba boriti protiv njega. Potrebno je da u znoju svom uživamo, kao i u radu, i onda ćemo biti srećni i život će nam biti skladan. Ratovi su nebitni, živite za mir, a vodite ratove u sebi i van sebe. Za bolje juče, a konkretnije sutra. Alternativa postoji!

AKO PODRŽAVAŠ PODELI!

Previše je isfrustrirana priča koja se vrti na svim medijima ovih dana. U surovom smo problemu, ali kada bolje razmislimo i treba da budemo. Ono što se desilo ne bi nikada trebalo da bude zaboravljeno, Neverovatna je čovekova učestalost i želja da sve ostane kako je bilo. Pogledajte njihovu paradu, usklike, pokušaj da se jedna ‘Evropska zemlja’ ponosi svojim zločinom. Koliko daleko moramo ići da bi nekoga prozvali fašistom, jer iako se nadimci dele šakom i kapom, ovo što se dešavalo tamo sigurno je samo nastavak mržnje koja postoji godinama i koja se ne može ugasiti.

Čekaj, izbacili ste sve Srbe, faktički ste dobili Domovinski rat i i dalje ste iskompleksirani i mrzite. To je kao kada bi Ameri mrzeli Indijance i dalje. Jebali ste nam kevu, nema nas više u Hrvatskoj, etnički ste čisti, uživajte u svom karantinu!

A dugogodišnji ratni huškač podiže svoju popularnost time što pali šahovnicu ispred ambasade, dok socijalne mreže i portali najavljuju klanje u centru grada, a, u suštini, skupilo se stotinak radikala da isprate svog vođu. Više je bilo ljudi u Kruševcu na protestu za Medu i Grizli;

I dok Putin kipi u svojoj tvrđavi najavljujući potop svima koji su ga zajebali; između ostalog Turskoj i Crnoj Gori, mi čekamo da nam Vučić poveća plate i penzije (bolje rečeno vrati na stari nivo). I dok je tok novca samo misaona imenica; kupovna moć nešto što gledamo u crnom talasu jugoslovenske kinematografije, ostaje nam da pokupimo svoje prnje i da odemo na Island, da se bavimo pecanjem i da nas boli jaje za sve što se dešava u jednoj prelepoj državi sa idiotskom vlašću i pasivnim narodom.

Umesto da se igramo sa idiotskim naslovima; da pratimo crnu hroniku i da nam se jebe za čitav idejni proces ‘ajde da gledamo diskaveri i da slušamo narodnjake; koga bole uvo za život u realnosti!

Inače, moja profesorka matematike iz osnovne škole je pribegla za vreme Oluje; sama sa sestrom, pešaka su išle u novi, vrli svet. Jednom sam je upitao šta se tu zapravo desilo. Otvorenih usta sam je posmatrao dok je pričala o svemu:

Roditelji su nam ostali tamo; nas dve smo krenule jer smo morale. Ideja je bila da pozovemo kada se budemo našli u Beogradu, jer nam je živeo ujak na Voždovcu. Samo sa ulicom, brojem telefona u džepu i sa mlađom sestrom za ruku krenule smo korak po korak ka novom životu. Ja sam bila druga godina matematičkog fakulteta, sestra prva godina srednje. Koračali smo posmatrajući plač kuća, vrisak, tišinu koja je veštački uneta u živost nekadašnjih sela. Ljudi je bilo previše; šta smo drugo mogli da uradimo. 

Sve ono što sam verovala nestalo je u oblaku dima; kroz šahovnicu koja je titrala iza nas. Ljudi koje sam poznavala, život koji sam imala! Sve je pojedeno uz pepeo i prah. Ratni profiteri! RAT! 

Najbitnija mi je bila sestra i njena umešanost. Svoje noge sam umela da pretvorim u pokret, njen lik mi je nestajao kroz obrise gomile i rulje; i dan danas se plašim rulje i gomile, vrati mi se anksioznost i ne bih volela da se ponovo nađem u takvoj situaciji; no kad je čovek mlad može mnogo toga da izdrži. 

Posle mnogo dana hoda i vožnje došli smo u Beograd sami, jadni, živeći kod rođaka koga nismo poznavali. Radila sam dva posla na početku, kasnije samo jedan i upisala sam ponovo fakultet. Ali nisam mogla da nastavim sa školovanjem, već sam ispočetka krenula. Završila sam faks i brinula se o sebi i sestri. Sa roditeljima sam se videla tek deset godina kasnije, kada se priča makar naizgled promenila. Ljuta sam bila na njih i dan danas ne mogu da se pomirim sa tim da su nas ostavili i pustili same da se izgubimo u gomili jadnika…

Da li sam se plašila? Plašim se i dan danas, tada manje nego sada, ali dobro život ide dalje. Mi mladi imali smo sve, nekada. Družili smo se bez obzira na nacionalnu pripadnost i veru, dok nisu došli stariji i prekinuli igru. Od nas pretvorili neprijatelje i silom nas odvojili. I dan danas se čujem sa svojim prijateljima čistokrvnim Hrvatima i ponekad kada stavim sve na vagu shvatim da su me više ispoštovali i pomogli oni, nego moj sopstven narod. Srbi! 

Zaplakala sam kada sam shvatila koliko se likuje nad našim porazom. Hrvatska mora shvatiti da je mnogo izgubila nakon Oluje; intelektualci to shvataju, ali svet nažalost vode prosečni i dok je to tako osuđeni smo na oluje. Nadam se samo da nas neće uništiti promaja.

AKO PODRŽAVAŠ PODELI!

PODELI, DA BI ŠTO VIŠE LJUDI SHVATILO!

Sve je ovo njihovo maslo; želja da postanemo pasivni i sjebani; obični raspadi koji će noću lumpovati, a danju, dok se izvršavaju naređenja i menja svet, spavati. Jer ništa nam ne preostaje sem da se povinujemo talasu mode koji podrazumeva najmanje nekoliko piva dnevno i još mnogo toga što nas izdvaja iz kolotečine.

Nekada su mi govorili da je biti strejt ipak mnogo bolje. Ne treba ti ni kap alkohola; šta će ti to, da bi prišao ribi? Zašto bi vario i isprobavao idiotizme, čovek je stvoren da bi se igrao sa sobom, ti nemoj. Počinje se od male stvari, na kraju završimo jadni i bedni.

Mrzeo sam te fraze pročitane iz udžbenika; ali sada kada posmatram iz daljine shvatam da ima malo istine u svemu tome. Čovek ne sme da dozvoli sebi preveliku slobodu jer je to put ka nestajanju; put ka pasivnosti.

Posmatrao sam sa terase kupovinu najgore gudre na svetu, dopa. Diler bi samo uleteo u parkić (inače ovo sve se dešavalo u centru grada, pored male dece) i deset ljudi, većinom raspadi ali bilo je i poslovnih ljudi, sa aktovkama, u odelu, projurili bi ka njemu brzinom svetlosti; pokupili svoju svetlost i nestali trčećim korakom. Verovatno da se odrade.

Očaj, nije mi bilo jasno zbog čega bi čovek dozvolio sebi da dođe u susret sa tim. Tako da sam izdvojio vreme da pričam sa njima, u grupi od nekoliko ljudi jedna devojka mi je neverovatno delovala. Anonimno mi je ispričala svoju priču.

Rođena sam u bogatoj porodici. Imali smo sve, bila sam balerina. Imala sam petnaest godina devedeset devete. Jedna od najlepših devojčica u školi; bila sam u centru pažnje, taj osećaj je bio neprikosloven. Po protokolu, više su me privlačili stariji muškarci. I odjednom sam se našla u društvu gde sam ja bila jedina koja je maloletna. Na početku su me držali kao malo vode na dlanu. Bombardovanje je bilo pa smo svakoga dana ili večeri sedeli i cirkali pivo. Ja sam više volela vino, a pošto sam iz bogate porodice stalno su visili sa mnom. Nekoliko puta mi je otac zabranjivao da se družim sa njima. Kao da je primetio u šta će se sve to izroditi. Probala sam travu sa šesnaest i nije me odradilo. Svi su se oko mene smejali, a meni ništa. Sledećih četiri puta, takođe, ništa. I odjednom sam jurila travu samo da bih osetila kako je. Prvi put kada sam se naduvala bilo je to to. Tog dana sam izgubila nevinost. 

Sedamnaesti rođendan sam provela sa majkom koja je bila nakljukana bensedinima. Otac nije bio tu. Pozlilo mu je u kolima i doživeo je saobraćajku. Bio je u koritu šest meseci da bi mu u bolnici, slučajnim analizom, rekli da ima rak pankreasa. Umro je pre mog punoletstva. 

Do tada sam sa društvom isprobavala sebe na različite načine. Ekstazi sam uzimala često, spid, takođe, jedino nikada nisam koku probala jer nisam mogla da izvučem tolike pare odjednom. Nekoliko poznanika iz grupice je par puta ušmrkavalo neki žuti prah. Mene su odvajali na stranu kada se to dešavalo. Vratila bi se i oni bi bili u transu. To se ponovilo još par puta. Nakon toga dešavalo se da odu do toaleta i da se vrate unezvereni. Više to nisu bili isti ljudi. 

Izrevoltirana nesrećnom sudbinom ukrala sam jednom od njih želeći da vidim u čemu je fora. Otišla sam u vece dok su oni stondirani hvatali zamišljene ptice. Mislim da sam uzela previše jer sam odmah krenula da povraćam bahato; glava me je pekla, nos nisam osećala. U kanti sam ugledala igle… Pala sam u nesvest unutra, našli su me nekoliko sati kasnije i jedan od njih me je pretukao i uzeo sve pare koje sam imala. Rekao mi je da ga nikada ne kradem. Mogla sam da mu tražim normalno. Nekoliko dana nakon toga, moj neverovatni mozak je poželeo da ponovo proba ono što nije uspelo. Prišla sam mu i pitala ga za linijicu; iscrtao mi je povukla sam i odjednom blaženstvo. Ništa nije postojalo, ništa nije bilo bitno… Sedela sam sama, pušila cigaru dok mi je padala glava i osećala sam se najlepše na svetu. Nakon par sati probudila me je hladnoća i drhtaji. Izvadila sam sve pare koje sam imala i uzela poveću količinu da imam kod sebe.

Krila sam se od bivšeg dečka, jer  on za razliku od drugih nije to konzumirao, a kada je provalio šta se tu radi prestao je da bleji, a ja sam prestala da mu se javljam. Nisam se čula od tada sa njim. Razvoj jednog narkomana možete da pročitate u različitim knjigama, nažalost svi nalikuju. Nisu identični, ali istim putem koračamo. Dovoljno je da se setite Mi deca sa stanice ZOO i sve će vam biti jasno. Već je postalo kliše to što bih vam govorila; nema potrebe. 

Zanima vas kako sam se skinula. Nikako! Jednom narkoman uvek narkoman! Izgledala sam kao đubre. Pogledala sam se u ogledalo i začula sam očev glas koji je govorio: da li si ti moja ćerka?

Uplašila sam se do tog stepena da sam morala da uzmem novu dozu.

Vremenom sam uspela da dovedem svoju zavisnost na normalnu varijantu. Upisala sam fakultet, krenula da radim i rekla sam sebi TEK KADA ZAVRŠIŠ POSAO MOĆI ĆEŠ DA ISKULIRAŠ. Sada imam trideset dve godine, imam dečka, nemam decu i verovatno ću teško i dobiti, ali i dalje sam zavisnik koji je uspeo da iskontroliše svoju zavisnost. Niko to ne zna; jer sam uspela da pobedim porok. Da li sam srećna zbog toga? NISAM! Ali nisam spremna da odustanem od svoje prošlosti tako lako.

Da li na bilo koji način afirmišem drogu? Nikako, ovo što ja radim, mogu samo ja i niko drugi! Zajebite te priče, nikome gudra nije dobro donela. Osećam se licemerno dok govorim ovo sve, ali za buduća pokolenja moram priznati. Sve je sistematski odrađeno. Godinama sam završavala od lika za koga se ispostavilo da je bio pandur. Sve to radi država, ali i dalje ne mogu reći da su oni krivi zbog mog problema. Možda ću se jednom skinuti, do tada ću uživati. A vi koji imate mogućnost da birate, izaberite život, jer ovo što ja radim je čisto preživljavanje. Nije poenta priče postati životinja!

PODELI, DA BI ŠTO VIŠE LJUDI SHVATILO!

DIJAGNOZA

Posted: August 4, 2015 in KONKRETNE IDEJE
Tags: , , , ,

AKO PODRŽAVAŠ PODELI!

-Doktore, molim vas recite, šta mi se dešava? – Upitao je gledajući u preliveni, zeleni linoleum koji ga je podsećao na nekadašnja, carska vremena. Otkucaji srca su dobovali želeći da izlete, da naprave svoj marš, dok je telo govorilo MIRNO!

-Znate, u poslednjih par godina, često srećem takve kao što ste vi. Obično počne od male stvari, sitnice. Vremenom preraste u krajnost. Šta da vam kažem izlečivo je, ali je svakako hronično.

-Dobro, moram li da trpim ove dramske izlete ili ćete mi reći šta je u pitanju.

-Gospodine, vi bolujete od idealizma…

Tako počinje i završava se priča koja nema pouzdan kraj; bilo da smo anarhisti, komunisti, surovi kapitalisti, komplikovano je doći do rešenja, ako isključivo volimo i mrzimo. Borimo se za nekadašnje ideje; za sekvence koje su odavno protutnjile. Možda moja politička shvatanja predstavljaju neku vrstu naivnosti, ali u krajnjoj liniji ja želim biti naivan ljudima koji boluju od jedne, jedine ideje. Preispitivati sebe predstavlja mogućnost koju ne želim da izgubim. Zašto bih bio samo jedno kada mogu da budem sve, po malo, uzeti od svih ideologija najbolje stvari, jer realno ni jedna zasebno i nije funkcionalna.

Komunizam i socijalizam, koji se danas previše farba ima genijalnu socijalnu politiku. Treba napraviti kompromis što se tiče ekonomije, akcionarska društva u kojoj polovinu drže radnici, a polovinu država ili privatnici. Dati ekonomistima da se bave novcem; ljudima koji znaju da naprave pare da se bave time; jer zapravo ekonomija nije mnogo komplikovana; sećam se pričao sam sa ortakom koji je do te mere napujdan progresom da jednostavno želi da mu s neba padne posao koji je bahato plaćen. Jer on zna da vredi i zna da zna, ali jednostavno nema papirno pokriće; nema diplomu ili dokaz da je jak, ima samo znanje o tome. I naravno da tavori i tripuje se; ne želi da bude šegrt, već bi odmah postao majstor. Kao da je lako popeti se na sprat uspeha. Jednom je on pitao baku, čisto ono iz očaja, kako da zaradi keš, a baka je rekla najgenijalnu stvar ikada.

-Uzmeš jednu jabuku i kupiš je za deset dinara. Prodaš je za trinaest. Posle tri prodate jabuke, imaćeš jednu viška, suvu zaradu. Moraš početi od nečega. Novac ne pada s neba…

Idealizovao je sebe, zbog toga ne uspeva i dan danas…

Kada socijalsti ugledaju anarhiste odmah ide spika, nema šanse, to je idiotizam, ne može narod bez vlasti. Čitajući njih razmišljam kao da hoće da opravdaju sopstvene ideale rušenjem tuđih. Dobro, anarhija nije zaživela do sada, zato što narod jednostavno nije naučen da funkcioniše u tom smeru, ali to ne znači da ne treba težiti tome. Pa ni komunizam nije zaživeo u svojoj biti, uvek je pretvoren u kult ličnosti i pokušaj da se narodu na kašičicu da iluzija sreće. Ta iluzija je možda delotvorna, ali i dalje je iluzija.

Znam ja kako funkcionišu sistemi. Ali ne želim da pročitam i knjigu i da kažem to je to! Nema ništa bolje od toga. Uzeću od svega po malo i napraviću sistem za koji smatram da je najjači.

Parlamentarna monarhija se pokazala kao najbolji vid unutrašnjeg sistema. S jedne strane imaš parlament i premijera kao vrhovnu vlast koja radi sve što i sada (ne računajući našeg Vrhovnog Vođu koji svesno uništava i podriva državne institucije), a sa druge strane Monarha koji predstavlja državu u svetu; marioneta je; guzi se igra se i bavi diplomatijom. Ne pita se ni za šta; u slučaju odmazde ima čin i bori se s narodom; i između ostalog ima uticaja u dosta monarhija širom sveta. Šta će nama parlamentarni, pa predsednički izbori? Kada predsednik nema ovlašćenja. Mi ga biramo neposredno, a on se ni za šta ne pita? Zar to nije idiotizam?

Sa druge strane parlamentarno biranje predsednika je shodno manipulaciji ali svakako je bolje od predsedničke kampanje i ostalih gluposti koje svakih četiri godine slušamo, iznova i iznova!

Verovatno će gomila socijalistički nastrojenih ljudi pljuvati po ovome što sam izneo sa pričom ko je dao pravo jednom čoveku da bude kralj ili monarh; prozivaće me da sam četnik, bla, bla, bla, dok ja samo stojim iza svog mišljenja. Jer šta će nam novi VOĐA, novi TITO, novi retard koji će dovesti državu do propasti. Treba nam sistem koji uključuje sve nas. Treba nam neposredna demokratija, gde će svaki zakon funkcionisati, kao u Švajcarskoj preko neta pa svi glasaju; raspitajte se malo o tome. Problem u takvoj ideji je u postavci. Potrebno je najmanje deset godina za edukaciju svih građana Srbije da bi znali kako da biraju. A nama treba nešto odmah!

Ne bi me čudilo da se pojavi ekipa koja je u fazonu da se vratimo na feudalizam. Šta, funkcionisalo je nekada, funkcionisaće i sada. Evo ja ću da budem kmet u tom slučaju!

‘ajde da se ne zavaravamo idiotizmima i željom da pretvorimo svet u zamišljenu utopiju; socijalizam nikada neće postojati u pravom smislu te reči, postojaće iskrivljena varijanta koja je uvek shodna manipulaciji. Demokratija, nikada nije postojala sem nekada kada su svi odlučivali i kada je veći glas imao učen čovek od neukog; Anarhija nikada neće postojati, jer ljudi nisu došli do tog stepena razvića da mogu funkcionisati u racionalističkoj zajednici. Tako da, manimo se krajnosti i pokušajmo da promenimo prvo naše dvorište i stan.

Ne zanosite se svetom, nije u vašim rukama…

AKO PODRŽAVAŠ PODELI!

Kada te pronađu među slepima, osmehni im se i reci da nisi slep! Neće ti poverovati na reč. Pitaće te da pročitaš koje-šta? A ti im reci da ne znaš da čitaš. Nikoga nije zanimalo da li patiš. Videli su boju tvoje kože i sve im je odmah bilo jasno. Nisu te pitali čime se hraniš i šta je tvoja hrana. Da li je teško napredovati na ulici? I zbog čega kriviš gole tabane na rupičastom toplom asfaltu? Nisu te učili o Nemanjićima. Za tebe su oni kao i svi drugi. Nisu ti rekli da jezik ima slova, a život brojeve.

I kada te ponovo pitaju šta radiš među slepima. Ti koji sve vidiš! Reci im da je njihova krivica razlog neznanja, a neznanje dovodi do potpunog slepila. I šta je preostalo sem da se povinuješ. Tvoje nejako telo ne zna za sopstveno ja. Od čega zavisi tvoj život?

Naučen si da biraš. Ali kako izabrati bolje sutra kada je pitanje da li ćeš preživeti danas? Razumem ja tebe dečače. Tvoja uloga nije da postojiš zbog greške izbesnih strasti svojih klepitelja. U ovom svetu najbolje koračaju pognuti. Ne dozvoli da te saviju. Prvo će pokušati da ti pomognu; na kraju ćeš se sam saviti misleći da letiš u visine. A to ćeš shvatiti tek kada bude zabolelo.

Dečače, ne dozvoli da te poistovećuju sa slepima. Nisu slepi samo oni koji ne vide. Mrak pruža dimenziju više. Čulnost gubi na smislu kako godine prolaze. Zaustavi se i probudi u njima ono što ih čini ljudima. Ako je nešto uopšte ostalo postideće se sebe. Zašto je komplikovano otvoriti oči i ugledati pred sobom bedu i smrt. Suočiti se sa životom, skinuti masku i ponovo stati na osmatračnicu ličnosti. Provodio sam ja vreme sa takvim ljudima. Sve su to loši nastavci zakopanog originala. Lako je zaslepeti pametnog čoveka, daš mu samo mogućnost da bira.

ZA VAS SU SLEPI ONI KOJI VIDE SVE ONO ŠTO STE ODBACILI, ZABORAVILI, ZATAJILI, UBILI I ZAPALILI, UNIŠTILI STE SVE ŠTO STE GODINAMA STVARALI, A DA LI STE SE POKAJALI KADA STE PROGLEDALI? I VIDELI ŠTA SE DESILO DOK STE VI ZAPOVEDALI!

Zato dečače, kada te pronađu među slepima. Tebe, koji nikada nisi bio slep!
POKRENI SE I SEBE POBEDI, JER KO ŽIVI U NADI UMIRE U BEDI!

AKO PODRŽAVAŠ PODELI!

Lako je učiniti dobro delo, kažu. Samo treba da stisneš zube i da čekaš da nekome to dobro delo zasmeta. Lošu stvar je još lakše uraditi. Samo treba da ispratimo i da iskopiramo naše prijatelje sa vrha. Danas je pitanje da li je dobro biti dobar, i koliko je to izvrnuto vidi se na samom primeru čoveka iz Kruševca, o kome sam čuo sve najbolje, ali i dalje je smetao vlastodršcima i uhapsili su ga; Ne Srbijo, nemoj plakati zbog srećnih, plači zbog razočaranih, zbog utihnulih!

U Kruševcu se skupilo petsto ljudi i uspeli su da pokažu vlastima da se ne smeju zezati sa nama! Svaka vam čast, zbog vas bih otišao u Kruševac i svakog ponaosob izljubio. Tako se brani sugrađanin, a ne od kuće tako što lajkujemo i pokušavamo da budemo dobri ali pasivni.

Nema dobrote bez akcije; nema priče bez akcije. Možemo čekati da nas sve pohapse da bi se pobunili. Pa i tada niko neće ustati za nas; jer u Beogradu vlada otuđenost krajnjeg stepena. Već je nemoguće uraditi bilo šta. Mi kao da smo navikli na ološ oko sebe da ne želimo jednostavno da damo šansu drugima. A i hiperprodukcija + posao ne dozvoljavaju nam da otvorimo oči i ugledamo svet kakav jeste.

Pogledajte šta rade oko nas. Prvo su smanjili plate i nastao je haos, ali niko nije smeo da se pobuni. Jer ne postoji kolektiv, postoje individue; ljudi ne rade više kao tim, već kao pojedinci i to nas moždano tera do duvara. E sad će povećati plate, ali ne zaboravite na kraju će plate biti na istoj razmeri kao i nekada. Ali sa strujom koja je povišena, samim tim i ostale potrebštine će poskupeti. U krajnjoj liniji vraćamo se na staro. Vratićete plate na staro zato što bi u tom slučaju jebali nekom mater, da oprostite, jer tek tada ne bi imali za osnovne potrebštine, a da ne pominjem nešto malo veće od toga.

Njihova politika je očajna. Jer pokušavaju na sve načine da zaposle članove SNS-a i da na taj način obezbede sebi glasove. Otvoreno uslovljavaju ljude koji rade u državnim službama da glasaju za njih, u suprotnom, doći će drugi ljudi koji jedva čekaju da pobegnu iz učmale realnosti u DRŽAVNI POSAO.

I na taj način kontrolišu biračko telo. Tako će pobediti ponovo i ponovo; I svakih izbora će oni doći na vlast jer imaju šemu, imaju štelu.

Jedini način da ih pobedimo je da se udružimo i kao što smo Miloševića svrgnuli tako moramo i njih! Jer su bezobrazni i bahati i jebe im se za nas. Nemojte da budete kao i oni! ‘ajde ovog puta da ne izađemo kao članovi partije ili opozicije, već kao nezadovoljni građani! ‘ajde da se pobunimo kao individue; ‘ajde da svrgnemo sa vlasti idiote i da mi preuzmemo sve; ne kao hijerarhija, gde će vođa postojati, već svi mi zajedno protiv opresije i mrtvila koje nam nude. Ne treba nam vlast, treba nam promena sistema; a sistem se ne menja na izborima, već na giljotinama!

AKO PODRŽAVAŠ PODELI!

AKO PODRŽAVAŠ PODELI!

Došlo je vreme da se promeni mnogo toga. Počećemo od nas samih, zato što smo samokritični i bitno nam je da se promenimo u odnosu na druge. Jer nije bitno ko si ti, bitno je šta osećaš i šta komšija kaže povodom toga. Jer piši propalo ako nije opšte prihvatljivo!

Uprkos različitim sistemima pokušavali smo da budemo jaki; da ostvarimo želju koja nas tišti, ali u krajnjoj liniji ne ide jer navikli smo na idole, vladare, ljude koji će doći i reći nešto mesto nas. Jer to nam je u krvi i ne možemo biti parlamentarni kao Švajcarci; i ne možemo biti konkretni kao Skandinavci; mi čekamo druge ljude da kažu ono što mislimo da bi se pokrenuli. Jer ideja jednog, je ideja idiotizma; dvojica čine iskustvo!

Problem u strukturi radikalne stranke je surovost kojom je Šešelj vodio stranku, jer kao što se vidi iz sadašnje perspektive on je čovek enciklopedija, najmlađi doktor svojih vremena, čovek koji se zahvalio Titu sa krilaticom hvala Majstore; čovek koji je najveći deo svog života proveo iza rešetaka, čovek koji sve zna. Te je radikalna stranka funkcionisala apsolutistički, gde su se verovatno Toma i Vučić osećali kao đubrad jer ih je glavni đubretar bukvalno kontrolisao, od izgleda, u jednom trenutku je naterao Vučića da stavi naočare da bi izgledao barem malo intelektualnije, do govora koje je pisao svim funkcionerima. Objasnio im je na koji se način govori, ali nikada im nije dao da se rasplinu. Dok nije dobrovoljno otišao u Hag ostavivši drugu po jačini stranku da vode dva pohlepna i povodljiva idiota. I kako oni da se ne ponašaju sa nepoštovanjem prema drugima kada su od svog političkog početka imali surovog vođu koji ih siluje. Dobio je Vučić svojih pet minuta da se izrazi za sve surove godine provedene u radikalima. U suštini, ruralni Srbin voli kada se političar dernja, jer na taj način se on poistovećuje sa njim, biva mu bliži. Sećam se posle scene kada je Vučić vrištao na Dikovića (čoveka koji odgovara samo predsedniku) ljudi su ponosno koračali znajući da imaju premijera koji sme da podvikne i generalu i da ga spusti pred svima da bi podigao sebe.

Jedan dobar a glup, a drugi majstor manipulacije i toka informacija. Tandem snova! Boris Tadić, tadašnji predsednik i čovek koji je prvi razbio sve institucije na taj način što je predsedničko mesto pretvorio u najvažniju stolicu u Srbiji, iako zapravo predsednik nema nikakva prava sem da deli ordenje, bude diplomata i vrhovni komandant u slučaju ratne odmazde. Čovek koga su žene širom Srbije obožavale dao je amin za stvaranje Napredne stranke kao stranog projekta, želeći da oslabi srpsku desnicu, zaboravivši da je svačija vlast ograničena vremenskim periodom, a i realno nije Srbiju vodio ispravnim putem, samim tim Vučić je prve poklonike dobio u razočaranim ljudima Srbije koji nisu hteli da još četiri godine tavore sa demokratskom strankom. I to je istina! Znam lično mnogo ljudi koji su čisto da bi promenili situaciju na političkoj sceni glasali za Tomu (iako smatram da izbori i nisu igrica, već bi čovek svesno morao da odradi svoje građansko pravo, no mi Srbi više volimo da smo protiv nekoga, nego da smo za). Samim tim što smo bili protiv Tadića, SNS je došao do svog parčeta fotelje, promenio je politiku 360 stepeni i od ljudi koji su ginuli za Kosovo, sećate se protesta kada su demolirali Mekove, kada je žandarmerija pretukla našeg Vrhovnog Vođu, kada je Toma rekao da dok je on živ Kosovo neće biti nezavisno.

A onda je došao pristup stiroporom, te je naš predsednik štrajkovao glađu, prokletnik, dok se ne raspišu vanredni izbori, a sa druge strane blejao je na infuziji. Ljudi koji su konzumirali infuziju kontaju da je to zamena za ishranu, da je samo problem navići se par dana, ali, u suštini, čovek može mesecima da jede preko pipice i da ne bude gladan i žedan! Šarada! Stali su ispred skupštine, na prokletom stiroporu pričajući srpske krilatice da bi pobunili narod, da bi privukli pažnju i uspeli su! Oduzeli su nam stiropor, ušli su u vladu i sada nam zabranjuju javna okupljanja ispred nje. Da se ne bi ugledali na njih možda?

U Srbiji trenutno ima skoro milion nezaposlenih, od toga je dvesta hiljada mladih! Uzmite stirpor, sedite ispred skupštine, da vidimo kako vas pomeraju. Moramo to da uradimo što pre, ova vlast neće sići bez puča, i to vam je jasno nadam se. Koristiće se prevarama, blindiranim automobilima i bejzbol palicama, iznuđivanjem, prebijanjem, krađom glasova, ako ih DEMOKRATSKI čekamo da siđu sa trona, nećemo živi dočekati tu situaciju.

POKUPITE SVOJE PARČE STIROPORA I BUDITE KONKRETNI!

JA SAM SA VAMA I IDEMO!

OD ČEKANJA DA NEKO DRUGI TO URADI ’MESTO VAS, PROĆIĆE ŽIVOT!

NEMAMO VREMENA ZA GUBLJENJE!!!

KADA SU NAPREDNJACI DOŠLI PO DEMOKRATE,
JA SAM ĆUTAO
JER NISAM BIO DEMOKRATA;

KADA SU ZATVORILI KOMUNISTE
JA SAM ĆUTAO
JER NISAM BIO KOMUNISTA!

KADA SU DOŠLI PO RADNIKE,
JA SAM ĆUTAO,
JER NIŠTA NISAM RADIO!

KADA SU DOŠLI PO MENE,
NIKO NIJE PREOSTAO DA SE POBUNI!

AKO PODRŽAVAŠ PODELI!

 

Čoveče, čoveče, ne budi goveče! Haotičnost jednog doba. Ma nije nam ni loše; manje razmišljamo, više radimo, bole nas uvo; sve ono što nas podstiče da živimo je suvoparno preživljavanje i ćao. Ništa od Šekspira, Mana, Čehova… Ostaje samo Maca, Mimi i Zmaj! Ali dobro, svako vreme ima svoje super zvezde koje su tu da bi nas podstakle da napredujemo!

Velika većina ljudi konzumira lekove, da li su to antidepresivi ili već odomaćeni lekovi koji se nude u svakoj kući uz rakiju i kafu, bromazepam i bensedin; u svakom slučaju na nečemu smo. Upoznao sam ženu koja mi je rekla da guta sedam bromazepama da bi zaspala. Nonšalantno! Ja sam bio u fazonu ‘Nemoguće, sedam komada, pa to je korak od predoziranja;’ Branila se teškim životom i nemogućnošću da prihvati isti. Problemi, problemi, svuda problemi, nemoguće je izaći na kraj sa njima. Kao da smo mi koji ginemo svakog dana roboti koji su potisnuli emocije, a oni koji u nemogućnosti prate svoje misli moraju da se gudraju i to zajebanim lekovima.

Razmišljam, jebote ona da bi se skinula mora baš da pati, a stara je i zašto bi to radila; bolje do kraja života da cepa sedam komada i ćao-zdravo; kud puklo da puklo…

Ponekad stojim ispred izloga i pitam se, na koju se foru prodaju ešarpe za deset soma i ko uopšte to kupuje; i onda skontam, mnogo mi je trebalo, prokleti neoliberalizam i pravi razliku koja je nedokučiva. I jedina mogućnost da preživiš tako nešto je da se zatvoriš u četiri zida i osam sati posla i ćao… Malo sirotinjske egzibicije da bi napravili još više dece nego što nam je potrebno; da bi došli do trenutka da radimo i po šesnaest sati dnevno; kako naći dva posla u Srbiji? Moguće je, samo je pitanje koliko si daleko spreman da odeš…

E sad smeš biti grabljivica koja živi pod plaštom ambicioznosti, te povući sebe da bi napredovao iz dana u dan. Moraš se malo saviti, pustiti druge da se igraju tobom, kada se zadovolje, ako si bio dobar pustićete da zauzmeš njihovo mesto, dok oni napreduju i tako funkcioniše. Smeš da budeš i suroviji i da odmah napadneš agresivno visoko mesto; mnogi ne uspevaju, jer smatraju da su prepredeni, a, u suštini, samo su nezajažljivi i nestrpljivi; pobeđuje onaj koji svakoga dana da malo sebe; koji vremenom izgubi svoje ljudske funkcije. Pobeđuje onaj koji svakim danom sve više gubi, tako da kada dođe do pozicije onda već postaje izvitopereni primerak realnosti koja se svakim danom sve više urušava!

Kako istrajati? Ugasiti televizor! Otvoriti prozor! Udahnuti svež vazduh i reći sebi idem da im jebem mater! Organizovati ljude, jer dosta je više priče bez revolucije, kupovine ljudi, i čekanja na državni posao. Jebite se svi, ja odoh u prve redove; Zbog sinova i unuka! Ko je uz mene nek podeli ovaj tekst! Da vidimo koliko nas ima!

Video  —  Posted: July 31, 2015 in REVOLUCIJA
Tags: , , , ,