Čoveče, čoveče, ne budi goveče! Haotičnost jednog doba. Ma nije nam ni loše; manje razmišljamo, više radimo, bole nas uvo; sve ono što nas podstiče da živimo je suvoparno preživljavanje i ćao. Ništa od Šekspira, Mana, Čehova… Ostaje samo Maca, Mimi i Zmaj! Ali dobro, svako vreme ima svoje super zvezde koje su tu da bi nas podstakle da napredujemo!
Velika većina ljudi konzumira lekove, da li su to antidepresivi ili već odomaćeni lekovi koji se nude u svakoj kući uz rakiju i kafu, bromazepam i bensedin; u svakom slučaju na nečemu smo. Upoznao sam ženu koja mi je rekla da guta sedam bromazepama da bi zaspala. Nonšalantno! Ja sam bio u fazonu ‘Nemoguće, sedam komada, pa to je korak od predoziranja;’ Branila se teškim životom i nemogućnošću da prihvati isti. Problemi, problemi, svuda problemi, nemoguće je izaći na kraj sa njima. Kao da smo mi koji ginemo svakog dana roboti koji su potisnuli emocije, a oni koji u nemogućnosti prate svoje misli moraju da se gudraju i to zajebanim lekovima.
Razmišljam, jebote ona da bi se skinula mora baš da pati, a stara je i zašto bi to radila; bolje do kraja života da cepa sedam komada i ćao-zdravo; kud puklo da puklo…
Ponekad stojim ispred izloga i pitam se, na koju se foru prodaju ešarpe za deset soma i ko uopšte to kupuje; i onda skontam, mnogo mi je trebalo, prokleti neoliberalizam i pravi razliku koja je nedokučiva. I jedina mogućnost da preživiš tako nešto je da se zatvoriš u četiri zida i osam sati posla i ćao… Malo sirotinjske egzibicije da bi napravili još više dece nego što nam je potrebno; da bi došli do trenutka da radimo i po šesnaest sati dnevno; kako naći dva posla u Srbiji? Moguće je, samo je pitanje koliko si daleko spreman da odeš…
E sad smeš biti grabljivica koja živi pod plaštom ambicioznosti, te povući sebe da bi napredovao iz dana u dan. Moraš se malo saviti, pustiti druge da se igraju tobom, kada se zadovolje, ako si bio dobar pustićete da zauzmeš njihovo mesto, dok oni napreduju i tako funkcioniše. Smeš da budeš i suroviji i da odmah napadneš agresivno visoko mesto; mnogi ne uspevaju, jer smatraju da su prepredeni, a, u suštini, samo su nezajažljivi i nestrpljivi; pobeđuje onaj koji svakoga dana da malo sebe; koji vremenom izgubi svoje ljudske funkcije. Pobeđuje onaj koji svakim danom sve više gubi, tako da kada dođe do pozicije onda već postaje izvitopereni primerak realnosti koja se svakim danom sve više urušava!
Kako istrajati? Ugasiti televizor! Otvoriti prozor! Udahnuti svež vazduh i reći sebi idem da im jebem mater! Organizovati ljude, jer dosta je više priče bez revolucije, kupovine ljudi, i čekanja na državni posao. Jebite se svi, ja odoh u prve redove; Zbog sinova i unuka! Ko je uz mene nek podeli ovaj tekst! Da vidimo koliko nas ima!
Šta ćemo uraditi? Daćemo mu nož! Da bi izvršio operaciju što brže, jer već je krenula da boli; a a u agoniji je nemoguće gledati turske serije.
Pričam sa ljudima oko sebe i svi su saglasni da je potrebno menjati vlast; ali, takođe, ne vide sebe kao izaslanike nove pobune. Što se njih tiče otišli bi što pre bi predali štafetu neambicioznim moronima da skakuću i izigravaju vladare. Ne zaboravite tako je došao i ovaj bilmez;
Sećam se da sam tada posmatrajući ljude oko sebe primetio dve stvari:
Ljudima je bila preko glave vladavina manekena Borisa Tadića i jednostavno su iz revolta i želje da dože neko drugi glasali za Vučića.
Videli su njega i Tomislava Nikolića kao ljude koji su previše bliski sa narodom; kao ljude iz naroda. Sećam se tog slavnog epiteta. Ali to što pečeš rakiju kod kuće to ne znači da si dobar državnik. Na kraju se sve svodi na Makijavelija i to da državnik jednostavno mora da bude, ono što se danas zove psihopata; bez upliva emocija.
Posmatram sve manje i manje kese za kupovinu; pune rafove bez pokrića; krompir uvezen iz Avganistana; ljude koji prebiraju dinare; kasirke koje vraćaju proizvod zbog manjka od pet dinara; ne vidim da je Gardijan pogrešio kada je napisao da smo u kurcu i da je samo pitanje vremena kada ćemo biti u anusu…
Zamislite on laže nas u lice i kaže nam da nam je bolje; i ne samo to nagoveštava nam kako bi trebali da se zadovoljimo time što imamo, jer su nas naši veliki prohtevi i doveli do ove bezizlazne situacije. Ne znam, ne pije mi vodu takva konstatacija jer vidim oko sebe; nisam slep kao mnogi, niti pokušavam da snizim ljudski rod. Ono što me prati i na javi i u snovima to su zatvoreni lokali u unutrašnjosti Srbije; groblje nekretnika koje u bescenju čekaju neko novo vreme; napuštene fabrike pretvorene u džunglu; tišina koja smeta i mrtvima; nekada je bilo samo kerova na ulicama, više nema ni njih. Ne bi me čudilo da postanemo slični Kinezima…
Još uvek tišina provejava ulicama srpskih, nekadašnjih, fabričkih i poljoprivrednih opština, naš OTAC nagoveštava kako nam je bolje, biće bolje, i jeste; i ima čitav konzilijum manipulatora oko sebe u vidu muškog i ženskog Vučićevića i svojih stranačkih podanika, koji su više za zoološki vrt nego za skupštinu. Ali dobro, naša je krivica; mi smo im to dozvolili.
I dok učenici matematičke gimnazije osvajaju medalje na svetskim olimpijadama, a za njih nema dočeka niti medijske pažnje, postoji samo tendencija da će uskoro otići iz zemlje, mi se zanimamo za Ciprasa i njegove, već uveliko isplanirane poteze. Neverovatno nam je kako je prihvatio nove uslove i zbog čega je priznao Kosovo; k’o da je to bitna stvar? I onda se javlja Dačić, čovek koji se sastao sa Tačijem dok je bio predsednik vlade i na taj način indirektno priznao, sa rečenicom ’Pitali smo Grčku, kako je to moguće?’
Živimo li u realnosti ili ne? Izgubio si krila, čoveče! Ne postoji bolje sutra osim ako ga ti ne napraviš. Život neće čekati nove partije. U džungli smo, diviljini, i oko nas vlada jedan jedini zakon:
U poslednjih par dana prešao sam hiljadu i po kilometara. Išli smo preko Hrvatske do Ljubljane i moram priznati da je bilo do te mere prelepo, da se kajem što sam ikada imao predrasude o komšijama. Nažalost, sve te predrasude i razmišljanja dolaze iz kuće. Nekada dok je televizor okupljao ukućane sedeli smo tako zajedno i posmatrali razne vidove manipulacije. Tako bi pisalo kako su Hrvati ovakvi, Bosanci onakvi, a Slovenci nešto treće. Bio sam podvodljiv zbog toga što mladost ne poznaje iskustvo odmah sam stvorio netrepeljivost u svojoj duši ne želeći da osmotrim bliže i bolje različite mogućnosti.
Nacionalizam je idiotizam i to mora da shvate ljudi oko nas. Patriotizam je ljubav prema svojoj državi, pozitivno osećanje koje podstiče čoveka; nacionalizam je iskrivljeni vid patriotizma gde se država stavlja iznad svih ostalih. To je kao kada upoznaš devojku i zavoliš je vremenom, ali i dalje te ljubav ne sputava da komuniciraš sa drugim devojkama; nacionalizam kontam kao kada nađeš devojku i onda počneš da prezireš drugi ženski rod jer želiš u svojoj glavi da ubediš sebe i druge da je ona iznad svih! Dok sam ispisivao ove rečenice shvatio sam koliko zapravo nacionalizam podrazumeva nesigurnost subjekta, dok je patriotizam čisto osećanje bez trunke straha.
U današnje vreme kao da više nije u modi voleti svoju zemlju. Vidi ga ovaj voli Srbiju, a ne ide na tekme i ne lomi Mekove kada ga služba natera! Sve je kod nas veštački oformljeno, s namerom. Navijači predstavljaju vojnu silu u našoj zemlji. Politička opcija koja ima iza sebe tu skupinu očigledno nema problema sa pravljenjem demonstracija. Setite se petog oktobra, gde su isti ti navijači vileneli, dok su šest godina kasnije vileneli zbog Kosova, ti isti ljudi, na dve različite strane po medijima. U suštini, sve to isti ljudi kontrolišu. Ali nije poenta priče u tome. Kod nas u Srbiji ili vlada ekstremni nacionalizam ili mržnja prema sopstvenoj državi do te mere, da bi verovatno ti isti ljudi demolirali sve oko sebe zato što smatraju da je država tu zbog njih i da ih je izdala. Ne shvataju oni da država podrazumeva sve nas, a ne vladajuću većinu. Većina je proizvod trenutka, država je proizvod vekova! Ne uništavajte vekove zbog par teških godina.
Ono što me je zaprepastilo zapravo je moja doza straha kada zađem u klimavo područje. Na primer, bio sam u Novom Pazaru pre šest godina i ne mogu reći da sam se osećao prijatno. Kao da se u vazduhu osećalo čudno osećanje. Vremenom sam skontao da je sve to samo moja paranoja. Uticaj prirode i društva tamo gde sam odseo zapravo ima želju od nas da napravi uplašene ljude, koji bi zbog straha napali drugačiju osobu. Ništa od toga. U Pazaru su me dočekali svetski, platili mi put, imao sam pesničko veče, odveli me na klopu posle toga. Pričali smo kao da paranoja ne postoji u misaonom sklopu.
Kroz Hrvatsku sam prolazio pre par dana i shvatio sam koliko je zapravo nepotrebno razmišljati drugačije. Normalno je da ima ekstremista svuda oko nas, pa i Hrvat kada bi prošao nekim delovima Beograda možda se ne bi dobro proveo, mada iskreno sumnjam u te varijante. Ako se neko normalno i pristojno ponaša nije bitno odakle je, ali ako je bezobrazan, bahat, to radi na sopstvenu odgovornost i najgore je u toj situaciji mešati nacionalnu pripadnost. Ljudima je više preko glave netrepeljivosti i mržnje. Mi smo isti narod koji je zavađen iznutra da bi se vladalo nad nama. Meni je nebitno ko kako govori, da li si u fazonu da ideš u nužnik ili u toalet; da li ti se jede kruh ili hleb, mi smo ista priča. Dosta je više veštačkog nacionalizma.
U Sloveniji atmosfera je bila genijalna. Došao sam u umetnički geto u sred Ljubljane okružen grafitima i mladim umetnicima po imenu Metelkova ulica. Pet, šest klubova, ljudi koji cirkaju, nikoga ništa ne zanima. Čovek iz Alžira, devojka iz Pule i mi se svađamo da li su veći pank ramonsi ili pistolsi. Pričao sam sa ljudima mojih godina, malo starijim i svi smo usaglašeni da je rat doveo samo do loše vibracije. Oseća se težnja ka nekadašnjim vremenima, vidi se da je sve to kontrolisao dečko sa strane koji je, kada je rascepkao veliku državu, srećno mahao ručicama. Nekada to nije bilo transparentno, sada se po životu ljudi vidi da se nekada bolje živelo.
Vreme je da prestanemo da razmišljamo o drugima na loš način. To što su se naši dedovi i roditelji tukli to ne znači da bi i mi trebali da imamo lošu krv. Slažem se da imamo krvavu prošlost i da nije ništa kao što govorim, da su krivi, ovi, oni. U suštini, krivi smo mi, jer smo dozvolili da nas posvađaju! Govorim u ime mladih i ljudi svojih godina kada kažem, došlo je vreme da zaboravimo i da krenemo od nule! Šta je bilo u Jasenovcu, Bratuncu, Srebrenici. Svi smo krivi, idemo dalje! Došlo je vreme da se spojimo, jer jedino zajedno možemo da opstanemo u dešavanjima koje slede. Upamtite moje reči, ovo je tek početak!
Pričali smo o problemima visokog obrazovanja, ali da ne budemo negativni kao većina Srbije, koja voli da kritikuje bez ikakvog rešenja; ovde smo da ponudimo rešenja za bolje sutra, za bolji obrazovni sistem. Najviše mrzim ljude koji znaju samo da kažu šta im smeta. Dobro, rođače ako nemaš rešenja, onda ćuti!
Možemo mozgati na ovu temu godinama i svi ćemo biti u pravu i niko od nas neće biti u pravu! Da bih bio sistematičan i jasan, napisao sam stavke koje ću naglasti i pojasniti sada.
Moramo odlučiti kojim ćemo sistemom funkcionisati. Da li će vladati Bolonja, stari sistem ili nešto treće! – Postoji naznaka da je za reformu visokog obrazovanja potrebna reforma školstva. Pošto su nama trenutno osnovne i srednje u haotičnom stanju, smatram da bi trebalo prestati sa štancovanjem dece po planu i programu već bi se trebalo posvetiti njihovim individualnim težnjama. To znači da treba posmatrati dete od malena i podsticati njegove afinitete, u skladu sa time odlučuje se da li će se detetu servirati više matematike, više jezika ili kreativnost i umetnost. Zapravo, treba podsticati decu da budu kreativna. Što više, jer kreativnost i individualnost više ne postoje. Ukalupljeni smo, i samo par nas uspeva, ali ko zna da li smo i mi dosledni. Srednje obrazovanje bi trebalo da funkcioniše po principu obaveznih i izbornih predmeta, te dete koje želi da se specijalizuje za književnost ne mora da uči logaritme i trigonometriju i obrnuto. Smatram da je svestranost potrebna čoveku, ali nažalost, nisu svi sposobni da budu svestrani. Ako pokušavaš od čoveka koji nema mogućnosti da ima širinu da napraviš sveopšte znanje izgubiće se u tome. Za društvo je bolja opšta specijalizacija i mogućnost da se najmanje jedan afinitet dovede do savršenstva i maksimuma. Naglašavam, ne trebaju nam stolari koji ne znaju da šmirglaju i hirurzi koji su prepisivali.
Moramo se razbuditi jer od nas zavisi budućnost ove zemlje. – svestan sam ja da je danas najveći ideal izaći iz zemlje, ali zamislite da ste živeli u ogromnoj kući i odjednom je došla bahata ekipa Crnogoraca. Ima ih manje no vas, a bučni su i bahati, smetaju vam i određuju kako ćete živeti. Da li je lakše otići iz stana ili skupiti se, oterati ih i početi sve ispočetka?
Moramo se ujediniti kao studenti, bez političkih pretenzija.Jedino zajedno možemo pobediti! Odbacite sujetu i ego!
Da bi se premostio jaz između privatnih i državnih fakulteta, državni fakulteti moraju da ukinu školarinu. Problem je samo u lošoj vlasti koja ne ume da izniveliše prihode i rashode, te mora da uslovljava fakultete da sami uzimaju keš da bi uspeli da isplate sve dažbine. – Moramo razgraničiti šta omogućava čoveku privatni a šta državni fakultet! I povrh svega moramo edukovati ljude o svim varijantama! Za to je potrebno da i privatni fakulteti uvedu prijemne ispite.
Objasniti ljudima da završen fakultet ne znači ujedno i posao. Da je bolje biti temeljan u jednoj stvari nego pokušavati da se rasplineš. Uz reformu osnovnog i srednjeg obrazovanja stvaraju se generacije koje znaju šta žele i koje pokušavaju da napreduju u kategoriji koju su izabrali!
Obrazovanje nije puter da namažeš na hleb! Obrazovanje podrazumeva znanje i mogućnost primene istog. Teorijsko znanje bez mogućnosti snalaženja ne vredi ni čemu. U današnje vreme praksa mnogo govori! Potrebno je učiti ljude da mogu da primene znanje koje su naučili u običnom životu.
Student mora da shvati da student biti nije mala stvar!
Pitam se kako naš narod preživljava. U Beogradu, iskreno da kažem, ne vidi se toliko stagniranje, jer prividno ljudi rade, ili bar tako površno deluje. Ne svi, ali velika većina. Ujutru kada krenem gradskim prevozom moram da propustim gomilu njih da bi dozvolio radnicima da nastave dalje. Ali u malim mestima, situacija je očajna!
Izdajnici na svakom ćošku. Prazni lokali vrve, staklo na njima je propalo. Nekadašnji ogromni privredni gradovi danas funkcionišu od ilegalne prodaje drva i javnog sektora. Moj otac je iz Ćuprije i stalno kada odem tamo zapitam se šta se desilo? Kao prvo imaju ogromnu autobusku stanicu koja je veća od mnogih i koja naravno bleji prazna i raspadnuta. Ulice su prazne jedino po koji ker prođe, mada i to je postala retkost. Jedino što vidim to su kamioni koji prevoze debla u nadi da će svoj mukotrpni rad da unovče na neki način. Ljudi se bave poljoprivredom, ali problem kod nje je što ona isplaćuje samu sebe, samim tim i dalje je pitanje kako platiti porez, komunalije, struju…
Nekada je u tom gradu postojala šećerana koja je zapošljavala nekoliko hiljada ljudi, štamparija, imali su poljoprivredno veštačko selo koje je hranilo pomoravski okrug zvano Dobričevo gde je bilo stacionirano hiljade krava i svinja. A od toga danas jedino je ostala keksara po imenu Ravanica i čovekova mogućnost da se seća lepih dana.
Šta rade ti ljudi koji ništa ne rade? Na koji način oni sebi zarade za hleb, cigarete, pivo? A svi puše, piju i jedu, uhranjeni su, iako ne znam na koju foru.
I sada su rešili na svu muku koju imamo da nam povećaju cenu struje za 15%. I još da nam kaže ministar ili zamenik nisam siguran kada sam to čuo pritisak mi je skočio iako imam dvadeset i tri godine: ali opušteno to će se tek desiti od jula!
Šta će se desiti? Nastavak silovanja. Šta je potrebno da nam urade da bismo rekli, DOSTA!
Toliko od našeg zaduživanja. Čim je došao naš Veliki Brat zvani MMF i rekao: slušajte sada smanjite ovo, povećajte ono, jebite narod, jače, jače, jače! Niste dovoljno jaki, dajte da vam pokažem kako se to radi! Doći će kod nas i pokupovati sve što imamo od prirodnih bogatstava i jedine firme koje zapravo funkcionišu u Srbiji: Eps i Telekom!
Ako Elektro Privreda Srbije bude pravatizovana NAJEBALI SMO! Velikim slovima naglašavam da će struja moći da raste po razmišljanju privatnika, a naša vlast će biti iz fazona, nemamo mi veze sa tim privatnik sme da radi šta hoće. I vi mislite da će nam oni dati mogućnost programa ili refinansiranja i izlaženja u susret ljudima i građanima? Pa posle mesec i po dana ne plaćanja ugasiće nam struju i pozvati uterivače dugova da nam oduzmu i ovo malo što imamo, dok ne ostanemo samo sa jednim frižiderom, ali bez mogućnosti da ga upalimo! Privatniku je poenta priče zarada, ako on na tebi vidi uljeza, lako je odstraniti jednog idiota. To se dešavalo u Grčkoj, to će se desiti i ovde.
Ako nam oduzmu Telekom naša, već kljakava, privatnost će se urušiti kao domine. Telekom je fiksna i mobilna telefonija koja zarađuje po principu impulsa i ugovora, no iza kulisa Telekom je baza podataka miliona građana! Da li ste svesni koliko zapravo vrede te informacije? Prodajom Telekoma prodaje se naša privatnost!
Čuo sam na vestima i nadam se da je i to samo još jedno zastrašivanje raje da će prirodne izvore Srbije eksploatisati drugi. Prodaćemo naša najveća bogatstva! Ono što nas čini ljudima! Pa kada bude došao retard iz pičke materina u Prolom banju da uništi najzdraviju vodu u regionu ili da je eksploatiše za svoje potrebe, naplaćivaće nam brčkanje nogu u obližnjem viru ili jezercetu!
No mene trenutno zanima poskupljenje! To su direktni uslovi MMF-a i Srbija je tu zapravo nemoćna. Uzeli smo keš od njih, mogu da nam rade šta želimo. U suprotnom naša slika i prilika, će dobiti batine od stranih ambasadora koji vode politiku u Srbiji!
Jedini način je proglašavanje bankrota. Ideja koju sam prvo čuo kod Dragaša i koja predstavlja jedinu ekonomsku mogućnost trenutno. Čovek je stručnjak za ekonomiju i razume na koji način stvari funkcionišu. Razume da čovek mora da stisne zube da bi vremenom bio jači. Da poveća svoju ekonomiju, da ne beži.
Treba prvo očistiti svoj stan da bi oni došli kod tebe sa pitanjem da li hoćeš da pristupiš. Zamišljeni uslovi i čekanje da neko drugi uradi posao mesto tebe, ne pije vodu!
Živimo u protektoratu zbog njih! ALI I DALJE MI ODLUČUJEMO! SAMO KADA BUDEMO SHVATILI DA SMO DOVOLJNO JAKI!
Erdogan je izgubio apsolutnu većinu. Turski (samoproglašeni) sultan želeo je da dominira ponovo. Na koga vas to inače podseća?
Da krenemo ispočetka. Zbog čega zapravo pričam o njemu i kakve to veze ima sa nama? Nakon prvog svetskog rata Ataturk je od Turske napravio sekularnu zemlju, odvojio religiju, uveo latinicu umesto arapskog pisma i jednostavno želeo da modernizuje, tadašnju, arapski i islamski nastrojenu, Tursku.
U Turskoj, do sada, bile su u opticaju tri stranke u parlamentu. Erdoganova Stranka pravde i razvoja koja je osvajala apsolutnu većinu te je sama sastavljala vladu. Religijski nastrojena želeli su da uspostave ponovo versku državu;
Republikanska narodna partija koju je osnovao Ataturk i koja je naizgled socijal-demokratska tvorevina koja teži modernizaciji Turske;
Stranka nacionalističkog pokreta, desničarska organizacija koja je teži velikoj Turskoj od Ankare do Berlina.
Trenutno je i prokurdska partija Demokratska narodna stranka ušla u parlament i osujetila planove vladajuće većine. S obzirom na dešavanja i na naoružavanje Kurda ne bi me čudilo da zapadne sile finansiraju ovu stranku da bi osujetili planove Erdogana.
A koji su zapravo bili njegovi planovi? Ideja je bila doći do ogromne većine da bi se izglasao novi ustav koji bi promenio status predsednika, dao mu veća ovlašćenja radi ustoličenja na vlasti.
Zbog čega sam pomenuo sve ovo? Iz prostog razloga zato što smo i mi u sličnom sosu. Naš premijer i predsednik, mada pre bih rekao samo premijer razmišljaju o tome kako da po Ustavu uvećaju svoja prava. Stoga i svi pokušaji medijske manipulacije, političke kampanje koja traje od samog početka vladavine. Nije ideja vladati sada. Ideja je vladati zauvek, po ustavu.
Koštunica im život zagorčao! Ipak je čovek doktorirao ustavno pravo i razume se u ideju koju je želeo da ostavi. U teoriji, moguće je zapravo promeniti ustav, no za to je potrebna prvo dvo-trećinska većina u parlamentu koja izglasava promenu i nakon toga referendum. Pa čak je i Nikolić izjavio da bi uradili to ali ne žele da rizikuju. Plaše se da ne izgube jer bi to značilo pad vlade. Stoga žele polako da manipulišu ljude oko sebe da bi se izborili za svoje parče kolača i fotelje. Problem je samo što stvari ne idu po planu. Svojim idiotskim principima svakim danom sve više ljudi odbijaju od sebe. Nemoguće je tražiti sve od ljudi, a ne dati im ništa zauzvrat.
Sa druge strane suverenitet naše zemlje je do te mere razdrman da ne znam kako ljudi mogu olako okretati glavu bez razmišljanja. Razmislite malo bolje. U jednoj državi postoje institucije, instance koje moraju da funkcionišu nezavisno. Predsednik se bira na neposrednim izborima. U ustavu piše koja on zaduženja ima, u suštini, najbitnije zaduženje je biranje mandatara, čoveka koji će biti premijer.
Mi smo došli do tog stepena protektorata da smo dozvolili jebenim ambasadorima da nam diktiraju tempo. Pa mamu vam jebem u jednoj suverenoj zemlji ambasador mora da se ophodi sa poštovanjem. I njega ne prima premijer i predsednik već u najboljem slučaju ministar spoljnih poslova. Ne postoji opcija u normalnoj državi da ambasador dođe i da postavlja uslove jednoj suverenoj zemlji kao što je to uradio Kirbi. Čuj, Srbija mora da uradi domaći. Da vlast drži do sebe, poslao bi protestno pismo americi sa pričom da je ambasador prekršio ovlašćenja.
U ovlašćenjima ambasadora stoji pod znakom uzvika pravilo da on ne sme da se meša u unutrašnju politiku zemlje u kojoj je. On predstavlja politiku zemlje koja ga je postavila na to mesto i njegova ovlašćenja se završavaju u spoljnoj politici.
A pošto smo mi jebeni protektorat mi posmatramo ambasadore kao najveće instance i bitne faktore u svojoj zemlji.
TO JE KAO KADA BI SADA NAŠ AMBASADOR U AMERICI GOVORIO OBAMI ŠTA DARADI! VIDITE LI VI KOLIKO JE TO BESMISLENO ZAPRAVO!
NJIHOV CILJ JE DA NAS ZASTRAŠE I NAGOVORE DA AKO NE GLASAMO ZA NJIH DA NE GLASAMO NI ZA KOGA! A TO JE KAO DA SMO DALI GLAS NJIMA. AKO BUDU PROMENILI USTAV OBIĆE NAM SE TO O GLAVU!
VLAST PREDSTAVLJA NAROD! NIKO ODAVDE NIJE ŽELEO SNISHODLJIVO ĐUBRENA VLASTI, VEĆ ČOVEKA KOJI DRŽI DO SEBE!
Bolje ćerka kurva nego sin pandur. Samim tim što živimo u policijskom državi ta krilatica je poluistinita, jer bez obzira na sve u današnje vreme za neke ljudi biti policajac predstavlja prestiž. Rad u državnoj instituciji u kojoj ništa ne radiš i gde možeš da se ponašaš kao da imaš moć; mito i korupcija, samim tim bakšiš kao što kaže ministar, onoga sa onim, to je samo sitno kraduckanje. I šta ćeš više u životu. Ne moraš da budeš pop da bi bahato zarađivao. Toliko sada ima predstavnika plave odore da se pitam kada će da smisle neku novu franšizu, kao što smišljaju nove sendviče u Meku, tako očekujem neke nove pandure. Kada sam bio klinac dok sam se zezao sa drugarima vrištali smo od smeha na pomisao da će postojati pandur za životinje, kerove, pljuvanje, i eto dobili smo ih pod pretpostavkom da u svim uređenim zemljama ljudi bacaju smeće u kontejner, a ne sa prozora na nedužnog prolaznika; da niko ne pljuje i da se ljudi ponašaju shodno očekivanjima. Nismo došli do tog stepena i neće nas obična kazna naučiti. Navikli smo da se olakšavamo van toaleta, na javnom prostoru, uz drvo, i nećeš mi promeniti mišljenje pa makar bio mesija.
Pričam sa predstavnikom plave odore koji mi tužnim glasom nagoveštava:
Potrošačka korpa se suzila, penzije i plate se smanjile, više nije kao što je bilo. Nekada smo dan završavali sa svako po sto evra, danas ako uzme svako dvadeset srećni smo, možda pedeset ako se sve vreme cimaš. Uslovljavaju te kaznama i pretresima, ako ne ispuniš kvotu odbijaju ti od plate. Možemo samo jedanput tokom smene da odemo na pljeskavicu. Imamo unutrašnju kontrolu za vratom koja proverava svaki naš korak i kao što mi startujemo obične smrtnike, tako oni startuju nas i iživljavaju se nad nama. I ne možemo im ništa. A da ne pričam o ovim prokletim komunalicma koji nam uzeše sav posao. Sve tatini i mamini sinovi u uniformama, ti Kamenicu u životu nisu videli. Nema goreg soja, pa čak i mi pevamo kada ih vidimo, ubi, zakolji da komunalac ne postoji!
Ja sam lično najviše revoltiran inspektorima koji misle da to što su u civilu može da im pomogne. Očigledni ste, kako ne shvatate! Mogu da nanjušim vaše pandurske njuške, ne treba mi vaša uniforma za to. Obično hodate u krdima u formaciji, dve ogromne rmpalije sa Stare planine i jedan mali, urbani idiot koga su u kraju bahato maltretirali pa je rešio da se svima osveti na taj način što će postati pandur. Mada u poslednje vreme ste se malo opametili pa se sa vama nalazi često i devojka koja izgleda kao da je pokupljena sa Štajge. Nemam reči. Inače inspektorska civilna uniforma takođe funkcioniše po principu kodeksa, jer zapamtite ipak su oni na dužnosti te ćemo ih retko viđati u šorcevima i siledžijkama. U najviše slučajeva nose izlizane, fensi farmerke ili tri četvrt bermude, uske majice koje ne priliče njihovim godinama koje često imaju kragnu ili V izraz, jer je sponzor naše policije Pull and Bear! I naravno torbice, po mogućnosti kožne, morate znati SVI NOSE TORBICE, bez izuzetaka jer ipak negde mora da stane značka. Dešavalo mi se par puta da ja startujem njih sa svojom ličnom kartom, tada se zbune jer misle da su neprepoznatljivi. Obično voze kečeve, floride ili fiat punto.
Jednom su tako startovali ekipu i mene njih trojica su pod punim gasom ušli na ivičnjak i u roku od par sekundi bili su ispred nas i drali se, RUKE ISPRED SEBE. Dve rmpalije i mali idiot. Manji je bio drekavac, jedan je ćutao i bio zadužen za lične karte, dok je treći bio nasmejan i prijateljski raspoložen. Dok je nasmejani ćeretao sa nama, ćutljivi proveravao motorolom naše podatke, mali idiot nas je jednog po jednog vodio do kola, unosio nam se u facu i pretio nam pričom: Tvoj drug je rekao sve, znam da nisi ti ali reci ko je! Sve vreme sa stavom, ako priznaš manje ću da te bijem, ali ako te nađem nisi svestan šta će da ti se desi. Silovaćemo te, a niko to neće znati. Na kraju me je skinuo na sred ulice, želeći da mi u otvorima pronaće skriveni paketić, dok je po strani ekipa pričala, smejala se i pevala pesme: Čak i peglu baci, ali unormali se kad dođu četvrtaci! Dok sam se vraćao ka mestu pod surovim adrenalinskim šokom na kraju je kada su završili sa svima nama i kada su shvatili da nema od nas ništa, mali idiot je seo pored nas, zapalio pljugu i počeo da se ponaša kao retard iz kraja. ’ajde, dajte nešto da zaavrimo, znaš da toga nema roknuli bi se. Znaš li ti koliko je naporan naš posao, a taman smo mislili da vam uzmemo nešto pa da se iskuliramo svi zajedno. Ne bismo vas uhapsili. Na kraju kada su shvatili da ne mogu sa nama da izađu na kraj krenuli su, a poslednje što su rekli bilo je Dobro, dobro, sad ste nas preši. Jedan nula za vas.
Realno je da policija treba da bude stroga i autoritet, no koliko sam puta prisustvovao prebijanju bez razloga, nepotrebnim dandarama, iskreno toliko su mi se smučili da mi ih je pun kurac. Umesto da maltretiraju dilere oni kao šatro rade svoj posao na taj način što će mene uhvatiti sa jednim džointom. Ionako svi dileri na kraju lestvice rade za njih. Znate šta je meni neshvatljivo! TO JE JAVNA TAJNA! Svu znaju i toliko je postalo normalno da kao da se očekuje od pandura da to zapravo radi. Da napravimo anketu sa pitanjemKo valja gudru? Većina bi rekla država preko svojih orvelovskih kerova.
Kada ste poslednji put videli u vestima da su uhvaćene ogromne količine heroina i kokaina. Ta gudra je isplativa, zbog nje se gine i nikome ne odgovara da nju koriste kao alibi za rad, ali zbog toga sitne gnjide koje puše travu padaju i onda novine pišu kako policija radi svoj posao.
Pa čak i u Titovo vreme droga je predstavljala veliki vid zarade, na primer, na taj način su se kompenzovala preduzeća koja su radila u minusu, fora je u tome što on nije gudru zadržavao on je terao dalje, prodavao i na taj način je ekonomija uspevala. Dok je današnjim vlastodršcima cilj da omladinu proguta droga koja će im pomutiti umove, uništiti ambicioznost i na kraju niko neće pretendovati na vlast sem njihovih sinova koji neće biti u crvotočini.
Zato treba legalizovati sve droge, jer na taj način psihološki smanjuješ mogućnost da će se ljudi drogirati. Statistički gledano zemlje u kojima je droga dekriminalizovana ima manje konzumenata i samim tim manje kriminala, a sa druge strane turizam raste jer stanovnici drugih naroda dolaze da bi se drogirali. Sa druge strane, toliko lekova imamo u kući da kada bi želeli zapravo da se ubijemo dovoljno je samo da uzmemo jedan brufen, aspirin ili nimulid više i ćao!
Politička Konkretnost 