ČOVEK JE REŠIO DA SE UBIJE!

Pre nekoliko godina kada sam poslao kratku priču na konkurs odbili su je sa obrazloženjem da je dobra, ali da im se ne sviđa kraj. Tada sam imao ideju da napišem zbirku kratkih, modernih, poučnih priča koje bi naizgled delovale kao zasebne priče, koje je moguće čitati bez redosleda, a da kao spoj da predstavljaju jednu zanimljivu celinu. Posmatrajući svet dok se okreće oko nas shvatio sam, pa sam čak i to napisao i stavio kao nacrt zbirke, materijalističku filozofiju dvadeset prvog veka u kojoj je zapravo glavni pokretač, spiritus movens, novac. Ne bih sada da pljujem po novcu, jer zapravo nisam jedan od onih koji smatraju da bi čoveku bilo bolje da ga nema. Sve što je dovelo do ove situacije je išlo logičnim smerom, onako kako je trebalo.

Da se zaustavim malo na ovom razmišljanju. Ne mogu da ne primetim da je sve više ljudi koji bi da se izoluju na maloj površini, negde između dva brda i da čuvaju ovce. Pre pedeset godina da ste rekli nekome da vam je želja da odete tamo daleko gledali bi vas iz fazona, vidi ga ovaj idiot, ja sam pobegao iz te sredine da bih došao u grad, a ti želiš da se vratiš. Dok sam pričao sa ortacima došli smo na temu odlaska iz grada u selo i shvatio sam da zapravo mnogo mladih ima potrebu da se izoluje, da nestane, da zaborave tehnološku crvotočinu ka kojoj stremimo.

I tako ja u mislima stavim sebe u situaciju da se nalazim u etno selu, sa ekološkim varijantama funkcionisanja, da gajim lešnike, čuvam stoku i obrađujem zemlju. Odem sa svojom ženom i izmanipulišem još tri prijatelja da zajedno sa svojim ženama dođu da živimo jedni pored drugih. Napravimo listu zaduženja, Marko će da obrađuje zemlju, ja ću da gajim voće, treći će povrće, a četvrti stoku. I da nam funkcionisanje bude trampa, ja tebi malo jabuka, za meso i tako dalje. I onda pomislim trampa okej, upravo smo nazadovali petnaest hiljada godina, ali nema veze sve zarad eksperimenta. Funkcionišemo mi dobro, vide to naši stari drugari koji su ostali da uživaju u realnom svetu socijalnih mreža i crne hronike, te i oni odluče da dođu da se presele kod nas. Da naprave svoju brvnaricu i da ostave ono što ih ne zanima sa druge strane. Super, svako od nas ako pozove jednog ortaka, to je već osam porodica, osam kuća. Logičnim spletom okolnosti, ako sve krene po protokolu i oni će želeti da pozovu svoje ortake, i njihovi ortaci svoje i odjednom se nalaziš u komuni koja broji recimo dvadeset kuća. Zanimljivo, ali ne zaboravite to nije malo ljudi. Ako u svakoj kući živi prosečno troje ljudi, to je šesdeset ljudi. To je već malo previše. Trampa podrazumeva da svako ima neku svoju zamišljenu cenu za svoj proizvod. A šta ako moje jabuke više vrede meni od tvojih? Da li sam ja u pravu? Za tebe verovatno nisam, ali ja možda mislim da sam se više potrudio od tebe. Ja za svojim kilogram jabuka očekujem trista grama mesa, a možda ti nećeš da daš više od dvesta. I dolazi do zbrke, do svađe, do haosa. Odjednom unutrašnji mir postaje haos koji mora da se vrati u normalu. Kako? Pa sistemom, rođaci. Odjednom postoji želja da se napravi nekakav savet, pa se bira glavni u savetu, koji ima neke beneficije i moć. Pa se stvaraju izbori, pa kompromisi. Čim je ovaj glavni u nečemu odmah se pravi razlika među ljudima, odjednom se teži ka većim stvarima. Potrebno je stvari držati u redu, samim tim neko se postavlja za revizora, koji vremenom izrasta u pandura. Da bi se na kraju došlo do novca i do onoga od čega smo zapravo pobegli. I ne postoji jebeno drugačiji scenario. E sad, jedino u trenutku kada vas ima četvoro da zapravo ostane toliko kuća i da se ne širite. No čoveku je urođena potreba za socijalizacijom i ne zadovoljava se istim stvarima dosta dugo. Na kraju se sve svodi na sistem od koga smo zapravo pobegli. Zašto? Zato što nismo bili dovoljno jaki da uživamo u napretku, u promeni, da prihvatimo da smo mi jebene bubašvabe kojima jedan konzervans ili aditiv ne može ništa. HEJ! Koliko toga smo mi preživeli kao ljudi. Istina je da nas truju, ali naš organizam je jači od svega toga, naš organizam je mašina koja se privikava na date situacije. Samim tim o’ladite malo i prihvatite svet kakav jeste.

Plašite se da vas ne prate. Plašite se da vam ne stave čip pod kožu i onda će znati gde se nalazite. Zaboravljate da ste već praćeni. Da sve što imate oko sebe je tu zapravo da bi vas kontrolisalo i vi uživate u toj kontroli, kao što volite da kontrolišete druge. Tako da ona priča masoni, iluminati, šta vas boli kurac! Energija, pičke materine, kristalna i indigo deca, na kraju je mašta otišla toliko daleko da prihvatate kao istinu sve što vam je servirano uz dodatak nekih istorijskih činjenica. Bravo! Kontrolišu vam vremenske uslove, pa šta? Ko da ti obični čoveče možeš nešto protiv toga. A i oni su obični ljudi i igraju se kao što bi se ti igrao da si na njihovom mestu.

Imam pitanje za vas? Kada ste toliko postali svesni svoje nesvestnosti? Da pričam o vama ELITO moja ćutljiva. Nešto si mi se usukala. Gledaš parove i čitaš o Arkanovom sinu i odjednom, puf, a sa druge strane pričaš o kontroli i ludilu. Kritikuješ, a rešenje nemaš! Naučili su te komunisti da sve pada sa neba. Završićeš fakultet i odjednom magično dobićeš posao i odjednom magično imaćeš ženu, decu, kredite, probleme, a ti se još nisi probudio.

PROBUDI SE! Ili ućuti, jer ne treba nam gomila idiota koja će da pljuje po svemu, a za rešenje da se ne bore. Ja se borim za rešenje, kakvo god da je, rekao sam sebi, da, politika. Uspeli su u tome da vas demotivišu, izbace sa koloseka, bitnije vam je da se napijete, navarite (iako nigde ništa nema, mislite li da je to slučajno), nego da pogledate realnosti u oči i da kažete jebote gde ja živim. Da nisam možda ja kriv za ovo sve?

Izdavačka kuća mi nije dopustila priču jer sam je završio samoubistvom. Nisu hteli malo bolje da razmisle zbog čega sam to napisao i tako završio. Videli su smrt i rekli su mi površnim tonom: Mi ne želimo da promovišemo oduzimanje sopstvenog života.

A šta ako smo mi već ubili sebe, a još uvek toga nismo svesni?