U poslednjih par dana prešao sam hiljadu i po kilometara. Išli smo preko Hrvatske do Ljubljane i moram priznati da je bilo do te mere prelepo, da se kajem što sam ikada imao predrasude o komšijama. Nažalost, sve te predrasude i razmišljanja dolaze iz kuće. Nekada dok je televizor okupljao ukućane sedeli smo tako zajedno i posmatrali razne vidove manipulacije. Tako bi pisalo kako su Hrvati ovakvi, Bosanci onakvi, a Slovenci nešto treće. Bio sam podvodljiv zbog toga što mladost ne poznaje iskustvo odmah sam stvorio netrepeljivost u svojoj duši ne želeći da osmotrim bliže i bolje različite mogućnosti.
Nacionalizam je idiotizam i to mora da shvate ljudi oko nas. Patriotizam je ljubav prema svojoj državi, pozitivno osećanje koje podstiče čoveka; nacionalizam je iskrivljeni vid patriotizma gde se država stavlja iznad svih ostalih. To je kao kada upoznaš devojku i zavoliš je vremenom, ali i dalje te ljubav ne sputava da komuniciraš sa drugim devojkama; nacionalizam kontam kao kada nađeš devojku i onda počneš da prezireš drugi ženski rod jer želiš u svojoj glavi da ubediš sebe i druge da je ona iznad svih! Dok sam ispisivao ove rečenice shvatio sam koliko zapravo nacionalizam podrazumeva nesigurnost subjekta, dok je patriotizam čisto osećanje bez trunke straha.
U današnje vreme kao da više nije u modi voleti svoju zemlju. Vidi ga ovaj voli Srbiju, a ne ide na tekme i ne lomi Mekove kada ga služba natera! Sve je kod nas veštački oformljeno, s namerom. Navijači predstavljaju vojnu silu u našoj zemlji. Politička opcija koja ima iza sebe tu skupinu očigledno nema problema sa pravljenjem demonstracija. Setite se petog oktobra, gde su isti ti navijači vileneli, dok su šest godina kasnije vileneli zbog Kosova, ti isti ljudi, na dve različite strane po medijima. U suštini, sve to isti ljudi kontrolišu. Ali nije poenta priče u tome. Kod nas u Srbiji ili vlada ekstremni nacionalizam ili mržnja prema sopstvenoj državi do te mere, da bi verovatno ti isti ljudi demolirali sve oko sebe zato što smatraju da je država tu zbog njih i da ih je izdala. Ne shvataju oni da država podrazumeva sve nas, a ne vladajuću većinu. Većina je proizvod trenutka, država je proizvod vekova! Ne uništavajte vekove zbog par teških godina.
Ono što me je zaprepastilo zapravo je moja doza straha kada zađem u klimavo područje. Na primer, bio sam u Novom Pazaru pre šest godina i ne mogu reći da sam se osećao prijatno. Kao da se u vazduhu osećalo čudno osećanje. Vremenom sam skontao da je sve to samo moja paranoja. Uticaj prirode i društva tamo gde sam odseo zapravo ima želju od nas da napravi uplašene ljude, koji bi zbog straha napali drugačiju osobu. Ništa od toga. U Pazaru su me dočekali svetski, platili mi put, imao sam pesničko veče, odveli me na klopu posle toga. Pričali smo kao da paranoja ne postoji u misaonom sklopu.
Kroz Hrvatsku sam prolazio pre par dana i shvatio sam koliko je zapravo nepotrebno razmišljati drugačije. Normalno je da ima ekstremista svuda oko nas, pa i Hrvat kada bi prošao nekim delovima Beograda možda se ne bi dobro proveo, mada iskreno sumnjam u te varijante. Ako se neko normalno i pristojno ponaša nije bitno odakle je, ali ako je bezobrazan, bahat, to radi na sopstvenu odgovornost i najgore je u toj situaciji mešati nacionalnu pripadnost. Ljudima je više preko glave netrepeljivosti i mržnje. Mi smo isti narod koji je zavađen iznutra da bi se vladalo nad nama. Meni je nebitno ko kako govori, da li si u fazonu da ideš u nužnik ili u toalet; da li ti se jede kruh ili hleb, mi smo ista priča. Dosta je više veštačkog nacionalizma.
U Sloveniji atmosfera je bila genijalna. Došao sam u umetnički geto u sred Ljubljane okružen grafitima i mladim umetnicima po imenu Metelkova ulica. Pet, šest klubova, ljudi koji cirkaju, nikoga ništa ne zanima. Čovek iz Alžira, devojka iz Pule i mi se svađamo da li su veći pank ramonsi ili pistolsi. Pričao sam sa ljudima mojih godina, malo starijim i svi smo usaglašeni da je rat doveo samo do loše vibracije. Oseća se težnja ka nekadašnjim vremenima, vidi se da je sve to kontrolisao dečko sa strane koji je, kada je rascepkao veliku državu, srećno mahao ručicama. Nekada to nije bilo transparentno, sada se po životu ljudi vidi da se nekada bolje živelo.
Vreme je da prestanemo da razmišljamo o drugima na loš način. To što su se naši dedovi i roditelji tukli to ne znači da bi i mi trebali da imamo lošu krv. Slažem se da imamo krvavu prošlost i da nije ništa kao što govorim, da su krivi, ovi, oni. U suštini, krivi smo mi, jer smo dozvolili da nas posvađaju! Govorim u ime mladih i ljudi svojih godina kada kažem, došlo je vreme da zaboravimo i da krenemo od nule! Šta je bilo u Jasenovcu, Bratuncu, Srebrenici. Svi smo krivi, idemo dalje! Došlo je vreme da se spojimo, jer jedino zajedno možemo da opstanemo u dešavanjima koje slede. Upamtite moje reči, ovo je tek početak!
Politička Konkretnost 