Šta ćemo uraditi? Daćemo mu nož! Da bi izvršio operaciju što brže, jer već je krenula da boli; a a u agoniji je nemoguće gledati turske serije.
Pričam sa ljudima oko sebe i svi su saglasni da je potrebno menjati vlast; ali, takođe, ne vide sebe kao izaslanike nove pobune. Što se njih tiče otišli bi što pre bi predali štafetu neambicioznim moronima da skakuću i izigravaju vladare. Ne zaboravite tako je došao i ovaj bilmez;
Sećam se da sam tada posmatrajući ljude oko sebe primetio dve stvari:
- Ljudima je bila preko glave vladavina manekena Borisa Tadića i jednostavno su iz revolta i želje da dože neko drugi glasali za Vučića.
- Videli su njega i Tomislava Nikolića kao ljude koji su previše bliski sa narodom; kao ljude iz naroda. Sećam se tog slavnog epiteta. Ali to što pečeš rakiju kod kuće to ne znači da si dobar državnik. Na kraju se sve svodi na Makijavelija i to da državnik jednostavno mora da bude, ono što se danas zove psihopata; bez upliva emocija.
Posmatram sve manje i manje kese za kupovinu; pune rafove bez pokrića; krompir uvezen iz Avganistana; ljude koji prebiraju dinare; kasirke koje vraćaju proizvod zbog manjka od pet dinara; ne vidim da je Gardijan pogrešio kada je napisao da smo u kurcu i da je samo pitanje vremena kada ćemo biti u anusu…
Zamislite on laže nas u lice i kaže nam da nam je bolje; i ne samo to nagoveštava nam kako bi trebali da se zadovoljimo time što imamo, jer su nas naši veliki prohtevi i doveli do ove bezizlazne situacije. Ne znam, ne pije mi vodu takva konstatacija jer vidim oko sebe; nisam slep kao mnogi, niti pokušavam da snizim ljudski rod. Ono što me prati i na javi i u snovima to su zatvoreni lokali u unutrašnjosti Srbije; groblje nekretnika koje u bescenju čekaju neko novo vreme; napuštene fabrike pretvorene u džunglu; tišina koja smeta i mrtvima; nekada je bilo samo kerova na ulicama, više nema ni njih. Ne bi me čudilo da postanemo slični Kinezima…
Još uvek tišina provejava ulicama srpskih, nekadašnjih, fabričkih i poljoprivrednih opština, naš OTAC nagoveštava kako nam je bolje, biće bolje, i jeste; i ima čitav konzilijum manipulatora oko sebe u vidu muškog i ženskog Vučićevića i svojih stranačkih podanika, koji su više za zoološki vrt nego za skupštinu. Ali dobro, naša je krivica; mi smo im to dozvolili.
I dok učenici matematičke gimnazije osvajaju medalje na svetskim olimpijadama, a za njih nema dočeka niti medijske pažnje, postoji samo tendencija da će uskoro otići iz zemlje, mi se zanimamo za Ciprasa i njegove, već uveliko isplanirane poteze. Neverovatno nam je kako je prihvatio nove uslove i zbog čega je priznao Kosovo; k’o da je to bitna stvar? I onda se javlja Dačić, čovek koji se sastao sa Tačijem dok je bio predsednik vlade i na taj način indirektno priznao, sa rečenicom ’Pitali smo Grčku, kako je to moguće?’
Živimo li u realnosti ili ne? Izgubio si krila, čoveče! Ne postoji bolje sutra osim ako ga ti ne napraviš. Život neće čekati nove partije. U džungli smo, diviljini, i oko nas vlada jedan jedini zakon:
Pojedi ili budi pojeden!
Na tebi je da izabereš!
Ja sam već izabrao!
Politička Konkretnost 